Press Clipping



Antivreme

 

Jedan od ljudskih, iskonskih, eshatoloških strahova je popustio: čovek se više ne boji da će se izgubiti u prostoru. Ali, to olakšanje praćeno je pojačanjem drugog straha: osećanjem izgubljenosti u vremenu.
To je misao koja se javlja u svesti posmatrača pred slikama Momčila Macanovića (1966) u podgoričkoj galeriji "Pizana". Izgleda da je savremenom umetniku, za razliku od njegovih istorijskih predaka, dato da u svetu, umesto logosa istine i harmonije, otkriva privide i paradokse. Tu datost slikar Macanović primio je kao sudbinu. On je prihvatio nimalo lak zadatak da slikovito pokazuje da je prostor sveta "pun bića". Analogno toj punoći prostora, javlja se praznina u vremenu. Ta je praznina krcata "događanjima" za koje se zna odgovor na pitanje "gdje?", ali na pitanje "kuda?" – nema odgovora! Prikazani događaji, otud izgledaju "čudno" i "ludo". Zdrav razum tu doživljava fijasko, jer njegova logika ne može da objasni takvu sliku trajanja lišenog vremenitosti... Prosto rečeno, prizori na Macanovićevim slikama izgledaju besmisleni. I baš takav, laički sud dotiče suštinu stvari: opominje nas da vreme merimo s m i s l o m, a ne kazaljkom na satu.
Da li tako postaje jasniji i sadržaj Macanovićeve slike? Možemo li tog mladića nazvati slikarom koji predstavlja svet koji egzistira u odsustvu smisla? Postavlja se pitanje: koliko naša svest može da opstane u takvom svetu? U toj upitanosti oseća se metafizički strah od praznog vremena. Tek u trajanju bez razloga nazire se večnost. Ona se u Macanovića definiše kao antivreme, kao slika prostora "punog" praznine.

 

Autor: Momčilo Macanović

Galerija: "Pizana" u Podgorici

Đorđe Kadijević

divider